castor wrote:
Za početak, nema fragmentacije i defragmentacije diska - dakle, zaboravi na to.
Uz sav rizik da budem ovde žestoko popljuvan od strane mnogih, reći ću da ja u ovo gore (više) ne verujem. Da budem kratak: defragmentacija nije neophodna, daleko od toga, ali je jednom u šest meseci - godinu dana krajnje korisna.
Kako sam uopšte počeo misliti ovako? Svi mi znamo da Epl kaže da sam OS brine o defragmentaciji svaki put kada se fajl (pre)snimi i to je delimično istina, ali postoji i druga strana priče. OS to ne radi baš uvek za velike i vrlo velike fajlove, a drugo je što za svako novo (pre)snimavanje koje ne zahteva defragmentaciju traži dovoljno prostora na disku (u kontinuitetu) i to bilo gde na disku. Rezultat svega je da su fajlovi (iako nefragmentisani) razbacani svuda po disku, pa i sam disk mora mnogo više da se muč priliom čtanja, a to naravno usporava rad (disk je inače vrlo često usko grlo, a ovako postaje još uže). Čak sam Epl trvdi da OS koristi rupe nadisku što je manje moguće.
Pre nedelju dana sam morao da reparticionišem disk. Imao particije Leopard (sistemska); Users (korisnici) i Tiger (sa instaliranim Tigrom, za proveru kako mi rede neki programi na tom OS-u, jer ga još uvek podržavaju). Skinem sa Epl dev sajta najnoviju dev verziju Snežnog Lea, da probam kako (i da li) Springi radi na njemu. Tigar particija ima samo 8,5 GB a Sneško traži više. Pade odluka da napravim još jednu particiju, te da ih bude ukupno četiri, za svaku verziju OS-a po jedna + Users. Po prvi put reših da to uradim ‘na živo’, uz prethodni bekap cele Users particije, naravno. Pogledam šta se nudi, vidim da iPartition ima daleko najbolji feature set i ljudi su zadovoljni, pa naručm (jer je demo praktično nefunkcionalan).
Uz njega dođe i iDefrag Lite, osakaćena verzija njihovog drugog alata iDefrag. Pre nego što sam krenuo u preparticionisanje (sve prošlo glatko i brzo, program zaslužuje svaku paru datu za njega); rek’o ‘‘Ajde konačno da vidim šta sviraju sa ovim programima za defragmentaciju’. Ustanovim da na svakoj od tadašnje tri particije ima oko 0,1% (ili manje) fragmentisanih fajova, i to samo veelikih, sa dosta fragmenata. Takođe videh da su fajlovi, iako nefragmentisani, razbacani BUKVALNO SVUDA po disku (tj. particiji). Odaberem prvo algoritam ‘Compact’, koji ne defragmentira stvarno fragmentisane fajlove, već samo popuni sve rupe na disku (koliko je to moguće). Nakon toga ponovim, ali uz algoritam ‘Metadata’, koji se (kao) pobrine o metadata fajlova, B-tree strukturama fajl sistema itd.
Restartujem mašinu i budem ne malo iznenađen ZNAČANJIM ubrzanjem startovanja, kao i dosta bržim pokretanjem programa i otvaranjem fajlova (naročto velikih). Sve je delovalo nekako brže (možda je autosugestija u pitanju). Tu se ja definitivno oduševim i naručm punu verziju iDefraga i uradim totalni ‘Full Defrag’, koji defragmentira fragmantisane fajlove, popuni rupe na disku, postavi fajlove kao nakon instalacije (prvo sistemski, pa keš, pa swap, pa /Appications direktorijum itd…); nakon svega toga sredi metadata… Sve je to potrajalo (zavisno u kakvom vam je stanju disk); ali sam nakon toga primetio još ubrzanja u radu. Možda je utisak o boljem odzivu sistema na razne akcije subjektivan, ali ono što sa sigurnošću mogu reći je da je start vreme (od pritiska prekidača, do kompletnog desktopa) smanjeno sa oko 55s na oko 35s !!
Dakle, nakon ovog iskustva, moj odgovor na pitanje ‘da li raditi defragmentaciju na Meku?’ je: nije neophodno (nakon svega, moje particije su imale manje od 0.1% fragmentisanih fajova nakon skoro dve godine besomučnog krljanja po disku, a evo više od šest godina sam uspešno ziveo bez bilo kakve defragmentacije i nije mi ništa nedostajalo); ali je definitivno korisna uraditi jednom u 6 - 12 meseci. Mislim da će najviše koristi imati oni koji često rade sa baš velikim fajlovima (filmovi, PS i ostalo…).
